književnost

Znam pisce koji loše pišu. To nije zlo. Mnogi ocjenjuju druge onako kako pišu ili vrednuju druga djela onako kako oni stvaraju. Dok to čine galame, optužuju, napadaju. Misle da je svijet protiv pravih vrijednosti, odnosno onakvih kakvih oni misle da treba da budu. Oni tako ispadaju kao žrtve nekog nemorala u vrednovanju ili urote mafijaške u književnosti. Oni unaprijed znaju da nešto ne valja i da je samo ono što oni napišu vrijedno. Vasionom odjekuje njihovo: JA! JA! A svijet ćuti. Predmet takve ujdurme sam bio i ja nedavno. Na tapetu je bio moj roman Nebo i ništa. Ljudi su zajaukali kako može da taj roman bude najbolji, odnosno da ga žiri za nagradu grada tako vrednuje, a njih da mimoiđe. Priče se čuju u kafanama, a nema neke javno napisane, što bi mi dobro došlo u daljoj marketinškoj radnji romana. Oni bi to učinili javno kada bi pročitali knjigu. Ovako je lakše, ne čita se, ali se kudi.

За два мјесеца од појављивања роман “Небо и ништа” је освојио читалачку публику широм Републике Српске. Сав тираж је у кратком року распродан. То је добра вијест за књигу и ствараоце. Иначе, код данашњих читалаца још увијек влада интересовање за роман, док се за штампање поезије може рећи да је то бацање пара и папира.

Моја намјера је била да понудим нешто ново што ће изазвати интересовање и што ће се памтити. Један просјечан читалац прочита на стотине књига. Не памти радњу и наслове свих дјела. Памти она која су по нечем били другачија: по стилу, језику, форми. Жири је вјероватно све те вриједности препознао у мом роману. Сумње у његов рад најчеше стижу од оних који нису читали књигу. Они већ унапријед знају да нешто не ваља и да је добро само оно што они створе, само то нико неће да подржи, или боље рећи да прочита. Не осуђејем их јер и писци су само обични људи. Многи су сујетни и имају различите  интерсе. Опсједнути су лажним вриједностима и величином. 

Ко мисли да ће дјело само себи наћи пут вара се. Живимо у времену маркетинга, техничке окупације у коме је све мање слободног времена за задовољење културних, односно естетских потреба. За многе  је читање књиге изгубљено и узалуд бачено вријеме. Данас успјешни писац мора  бити образован, да има своју маркетиншку службу, портпарола и да зна бар један свјетски језик. Писац који пише неко дјело, са још већом енергијом и жаром мора да се бори за његов живот послије објављивања.

Свака књижевност је налик на огромну пијацу на којој свако продаје оно што посједује, али је само неколико књижевних тезги на којима је роба прве класе. Заинтересована читалачка публика брзо пронађе те тезге.

Књижевност сам одувијек сматрао као прилвилеговано поље најразличитијих могућности језика, а не дјелатност у којој писци испољавају своје склоности према доминацији или нечијој вољи. Међу данашњим писцима има свакојаких фрустрираних типова који у књижевности траже искупљење и карту за бесмртност. Неки писци се хвале како они нису ничји, односно да су свачји. Нису они ништа квалитетнији од оних који неком припадају и које својатају

Мој нови роман чији је радни наслов ²Шести печат² требало би ускоро да се појави на тржишту. То је један занимљиви, спирални начин причања о једном догађају. Тема је несвакидашња - један град, једног дана је продат.Сви становници морају га напустити за кратко вријеме. Настаје борба за живот. О, тој борби свако има своју причу. Оне се преплићу, чине један мозаик. Знам шта ме чека. Данас чим покушате критички говорити о оном што нам се збило, други дочекују на нож јер само они имајују право на тумачење истине. Једном се људи са ових наших простора морају зауставити, осврнути и одвагати своју прошлост како би дошли до сазнања колико је она имала сврхе.

 Одмах послије овог романа на реду су моје приче. Вјерујем у много штошта, а посебно у оно што пишем.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

• za pocetak
• O romanu nebo i nista

• Generalna [1]
• komentari [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom